Da li je hadis objavljen

U skorije vrijeme sve je prisutnije mizljenje da je Hadis nastao kao rezultat idztihada Bozijeg poslanika i da ne postoji nikakva teorija da mu se da status objave. Gledano sa stanovizta obaveza rada po hadisu, za nas uopzte nije bitno da li mu dati status objave ili idztihada, s obzirom da Kur’an obavezuje svakog vjernika i vjernicu, da zivi u duhu Muhammedovih a. s. uputa i da je u svemu slijede. Po Kur’anu je svaki vjernik i vjernica duzan da slijedi Muhammeda a.s. i drzi se njegovih uputa i preporuka, svejedno bile one njemu objavljene ili su rezultat njegovog sopstvenog idztihada. To se jasno vidi iz ovih kur’anskih rijeci:

»O vjernici, pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku i predstavnicima vazim. A ako se u necemu ne slazete, obratite se Allahu i Poslaniku, ako vjerujete u Allaha i onaj svijet, to vam je bolje i posljedice su ljepze«(Nisa, 59)

 

»Onaj ko se pokorava Poslaniku pokorava se i Allahu; a onaj ko glavu okreze – pa, Mi te nismo poslali da im cuvar budez.« (Nisa, 80).

 

»I budite posluzni Allahu i budite posluzni Poslaniku i oprezni budite! A ako glavu okrenete, onda znajte da je Poslanik Naz duzan da samo jasno obznani.« (Maide, 92).

 

»… Ono zto vam Poslanik kao nagradu da to prihvatite, a ono zto vam zabrani ostavite.« (Hasr, 7)

 

No, da bi se shvatio pravi smisao i priroda hadisa, i njegov odnos prema Kur’anu, potrebno je objasniti da li je on nastao kao rezultat idztihada Muhammeda a. s. ili mu je objavljen. To je posebno vazno znati iz razloga zto mnogi pridaju vaznost samo onome zto je od Allaha dato i objavljeno, a zanemaruju sve drugo bez obzira zto ih Kur’an obavezuje na njegovo slijedjenje i prihvatanje. Odmah zelimo da naglasimo, da je Muhammed a.s. znanje koje nazivamo hadisom primao od Sveviznjeg Allaha dz. z. nekim od poznatih nacina objave. To je neosporna cinjenica koju moze da odbaci samo onaj koji ne drzi do jasnih dokaza. Svaki pokuzaj da se kompletnoj Muhammedovoj a. s. praksi da status idztihada je, bez sumnje, proizvoljan i ne bazira se ni na kakvim zerijatskim argumentima. Naprotiv, suprostavlja se kur’anskim stavovima i stavu Bozjeg poslanika. Brojni su kur’anski ajeti i hadisi Allahovog poslanika koji nas uvjeravaju da je Muhammed a. s. u objazenjenju, razradi i primjeni kur’anske misli djelovao po nadahnuzu Uzvizenog Allaha, a ne kao mudztehid. Da bismo se u to potpuno uvjerili navezzemo samo neke od njih:

 

1)  »Mi smo i prije tebe samo ljude kao poslanike slali i objavljivali im – pitajte sljedbenike Knjige ako ne znate — jasne dokaze i knjige. A Tebi objavljujemo Kur’an da bi objasnio ljudima ono zto im se objavljuje, i da bi oni razmislili«. (Nahl, 43 i 44)

 

»Mi tebi objavljujemo Knjigu da bi im objasnio ono oko cega se razilaze i da bude vjernicima uputa i milost.« (Nahl, 64)
Dva navedena ajeta iz sure En-Nahl jasno nam ukazuju na ono zto smo vez ranije isticali, a to je da je Muhammed a. s. odabran za poslanika koji ima zadatak, da doslovno dostavi i objasni Kur’an ljudima.

 

Da je neko u stanju da objasni jednu materiju mora u najmanju ruku da pozna njen jezicki i suztinski smisao. Sasvim bi izgledalo nelogicno, kada bismo jednom nepismenom covjeku povjerili tumacenje i objaznjenje nekog naucnog djela, za cije je objaznjenje potrebna velika strucnost u toj oblasti. Posebno bi to bilo nelogicno kada bi on djelo tumacio strucnjacima iz te oblasti. To zdrav razum apsolutno ne bi mogao da prihvati. Pa kako onda da prihvati, da nepismeni Muhammed koji nije znao ni citati ni pisati, tumaci i objaznjava Kur’an Arapima koji su u to vrijeme dostigli kulminaciju u retorici i pjesniztvu? Ako usvojimo konstataciju da Muhammed a.s., sem Kur’ana nije primio nikakvo drugo znanje: pretpostavimo da je on, inspirisan ljepotom i stilom Kur’ana, mozda mogao da shvati njegov jezicki smisao, zto je sasvim apsurdno, no kako je mogao na osnovu te inspiracije da upozna, nacin primjene propisa koji su u Kur’anu samo nacelno spomenuti, a za koje Kur’an ne daje nikakva objaznjenja, kao zto su namaz, post, zekat, hadz itd.

 

Dakako, on to nije mogao znati. O tome je jedino mogao biti poducen od Gospodara svjetova. Allah je svoga poslanika poducio znacenju Kur’ana preko meleka Dzibrila, ili mu je to znanje udahnuo, ili mu ga je dao na neki drugi nacin od poznatih nacina objave. U to nas uvjerava devetnaesti ajet sure El-Kijame:

»Ne izgovaraj Kur’an jezikom svojim da bi ga zto prije zapamtio, Mi smo duzni da ga saberemo da bi ga citao. A kada ga citamo, ti prati citanje njegovo, a poslije, Mi smo duzni da ga objasnimo.« (Kijame, 16, 17, 18 i 19 ajet)

Isto uvjerenje pruza nam i slijedezi hadis:

 

Ibn zihab prica da je halifa Omer b. Abdul-Aziz jednog dana zakasnio sa namazom, te je kod njeg uzao Urve b. Zubejr i upoznao ga da je isto tako jednom prilikom, dok je joz boravio u Kufi, sa namazom zakasnio Mugire b. Su’be, pa qa je upozorio Ebu Mesud el-Ensari rekavzi mu: »Sta je to Mugire? Zar ne znaz da je Dzibril dozao Bozijem poslaniku i klanjao pred njim, pa je klanjao Boziji poslanik. Zatim je klanjao, pa je klanjao Boziji poslanik. Zatim je klanjao, pa je klanjao Bozji poslanik. Zatim je klanjao, pa je klanjao Bozji poslanik. Zatim je klanjao, pa je klanjao Bozji poslanik. Zatim mu je rekao: Ovo ti je naredjeno«’)

 

Iz hadisa se vidi da je Dzibril, za svaki namaz dozao Muhammedu a. s. i pokazao mu kako se koji od njih obavlja i u kom vremenu.

 

2)  »Da nije Allahove dobrote i njegove milosti prema tebi, — neki pojedinci njihovi su bili naumili da te prevare – ali su samo sebe prevarili, a tebi nisu nimalo naudili. Tebi Allah objavljuje Knjigu i mudrost i uci te onome zto nisi znao; velika je Allahova blagodat prema tebi!« (Nisa, 113)
»On je neukima poslao Poslanika, jednog izmedju njih, da im ajete njegove kazuje i da ih ocisti i da ih Knjizi i mudrosti nauci, jer su prije bili u ocitoj zabludi.«
 (Dzum’a, 2)

 

»Kada pustite zene, onda ih, prije nego zto ispune njima pripisano vrijeme za cekanje, ili na lijep nacin zadrzite ili ih velikoduzno otpremite. I ne zadrzavajte ih da bi ste im ucinili nasilje; a onaj ko tako postupi — ogrijezio se prema sebi. Ne igrajte se Allahovim propisima i neka vam je na umu blagodat koju vam Allah daje, i Knjiga i mudrost koju vam objavljuje, kojom vas savjetuje. Allaha se bojte i da Allah sve zna — na umu imajte!« (Bekare, 231)

 

Imami Safija u pogledu navedenih ajeta kaze: »U spomenutim ajetima Allah dz. z. naglazava da je Muhammedu a, s. objavljen Kitab i mudrost. Kitab je Kuran, a mudrost nije nizta drugo do sunnet ili hadis. Ovako je rijec hikmet u navedenim ajetima shvatila vezina islamskih ucenjaka.) Da se pod rjecju hikmet u navedenim ajetima misli na hadis, uvjerize nas i ovaj kur’anski ajet:(3)

 

»I pamtite (o supruge Bozjeg poslanika) Allahove ajete i mudrost koji se kazuju u domovima vazim; Allah je uistinu dobar i sve zna.« (Ahzab 34)

 

3)  »Tako Mi zvijezde kad zalazi, vaz drug nije s pravog puta skrenuo i nije zalutao! On ne govori po hiru svome – to je samo objava koja mu se objavljuje.« (Nedzm, 1—4).

 

U ovom ajetu je sasvim jasno receno da Muhammed a. s. ne govori po hiru svome, nego sve zto kaze je objava koja mu se objavljuje. Neki smatraju da se ovaj ajet odnosi na Kur’an, zto znaci da Muhammed a. s. ne prica Kur’an od sebe, jer su, kako vele, neprijatelji islama njemu prigovarali u vezi Kur’ana da ga on izmizlja. Medjutim, s obzirom da ovaj ajet ima opzeniti smisao, a ne postoji sebe-bi-nuzul koji bi odredio njegovo konkretno znacenje, poznati mufesiri, Ibn Abas, Kurtubija, Ibni Ke-sir, Sevkanija i Vedzdija stoje na stanoviztu da se on odnosi i na Kur’an i na Hadis. Sto znaci da Muhammed a. s. propise vjere ne prica po hiru svome, nego zto kaze objava je koja mu se objavljuje. Isti smisao potvrdjuju i slijedezi ajeti:

 

»Reci: »Ja vam ne kazem: ‘U mene su Allahove riznice’, niti: ‘Meni je poznat nevidljivi svijet’, niti vam kazem: ‘Ja sam melek’ — Ja slijedim samo ono zto mi se objavljuje«. Reci: »Zar su isto slijepac i onaj koji vidi? Zazto ne razmislite?« (En-am, 50)

 

»Kada im nijedan ajet ne donesez, oni govore: »Zazto ga sam ne izmisliz?« Reci: »Ja slijedim samo ono zto mi Gospodar moj objavljuje. Ovo su jasni dokazi Gospodara vazeg i uputstvo i milost za ljude koji vjeruju.« (A’raf, 203)

 

Pored navedenih kur’anskih ajeta, koji nam govore da je Muhamedu a. s., pored Kur’ana, objavljivan i hadis, postoje i brojni hadisi u tom pogledu. Zapravo, bez navedenih hadisa mozda bi se dvoumili, da li se kur’anski ajeti koje smo naveli odnose i na Hadis, ili se pod rijecju vahj misli iskljucivo na Kur’an. Hadis koji je, kao zto smo ranije istakli, komentarize i objaznjava Kur’an, objasnize nam pravi smisao i navedenih ajeta, tako da poslije citiranih hadisa ne moze apsolutno postojati dilema u smisao kur’anskih ajeta, niti moze postojati sumnja da je Muhammedu a. s., uz Kur’an, objavljivan i Hadiis. Evo nekoliko hadisa u tom pogledu:

 

Arbad b. Sarije veli da je cuo Bozjeg poslanika kada kaze: »Dat mi je Kur’an i joz nezto slicno njemu«(4))

 

Ovaj hadis, kako kaze El-Hitabi, upuzuje na jedno od dva znacenja:

 

Da je Muhammed a. s. pored Kur’ana dobio i drugu objavu, a to je Hadis, ili

 

Da mu je objavljen Kur’an pa je uz to poucen njegovu znacenje.(5)) Darimija biljezi u svom Sunenu da je Evzaijin ucitelj Hasan govorio: »Dzibril je Muhamedu a. s. donosio sunnet isto kao zto mu je donosio Kur’an.«(6))

 

Kao potvrda El-Hitabijevoj i Hasanovoj konstataciji mogu posluziti i ovi hadisi, iz kojih se vidi da je Dzibril Muhammedu a. s. saopztavao Hadis, ili da mu je on davan u vidu nadahnuza.

 

»Abdullah b. Omer veli: »Bozji poslanik je jednog dana, skinuo zlatni prsten sa svoje ruke i rekao: »Ja ga vize nikada nezu nositi«. Pozto su to ashabi vidjeli isto ucinize. Upitan zazto je to ucinio Muhammed a. s. je odgovorio: »Dozao mi je Dzibril i saopztio da je Allah zabranio muzkarcima da nose zlato(7))

 

»Ebu Seid, izmedju ostalog kaze: Dok je Bozji poslanik jednoga dana klanjao sa ashabima, skinuo je svoje mestve i stavio ih na svoju lijevu stranu. Vidjevzi to ashabi poskidaze svoje mestve. Pozto je zavrzio namaz, Muhammed a. s. ih upita zazto su to ucinili, a oni mu odgovorize: »Vidjeli smo tebe da to ciniz, pa smo i mi to ucinili. Tada ih Muhammed a. s. obavijesti da mu je dozao Dzibril i saopztio da su njegove mestve neciste.«)

»Muttalib b. Huntab kakaze da je Bozji poslanik rekao: »Ruhul-Emin mi je ubacio u srce da nemi je ubacio usrce daneze umrijeti ni jedna osoba dok ne potrozi nafaku koja joj je propisana. Pa trozite opskrbu na lijep nacin«(9)) Sve navedeno nam nedvosmisleno govori da je Muhammedu a. s., pored Kur’ana, objavljivan i hadis, i da on nije kao zto neki tvrde u razradi kur’an-ske misli djelovao kao mudztehid. Da je Muhammed a. s. u razradi Kur’ana dielovao kao mudztehid, ne bi postojala nikakva razlika izmedju njega i jednog obicnog mufesira, koji idztihadom na osnovu kur’anskog teksta i Resulullahovih objaznjenja tumaci i objaznjava Kur’an. Naprotiv, mufesirovo tumacenje bi bilo kompletnije i mjerodavnije od Alejhiselamovog jer je on kompletirao dvije vrste idztihada, poslanikov i svoj. Ono zto Muhammedove a. s. rijeci cini argumetnovanim i punovaznim jeste objava koja mu se objavljuje i zto on nizta u stvarima vjere ne prica od sebe.

JE LI SAV HADIS OBJAVLJEN MUHAMMEDU A. S.
Pozto smo iscrpili dokaze koji nas uvjeravaju da je Muhammedu a. s. Hadis objavljivan, nameze nam se jedno novo pitanje, a to je: Da li je sve zto je Muhammed a. s., u toku poslanicke misije, rekao ili uradio objavljeno, ili je katkada govorio i postupao kao i ostali ljudi po svojoj volji i sopstvenom izboru, bar kada se radi o njegovom privatnom zivotu i licnim poslovima?

 

Kao covjek, Muhammed a. s. je, zto se tice njegovih licnih problema i licnog zivota, slobodno nastupao kao i svi drugi ljudi. Slobodno je razmizljao, donosio sud o stvarima i izvlacio zakljucke. U tom svom razmizljanju bi katkada pogrijezio kao i svi drugi, i odstupio od svog mizljenja uvazavajuzi sugestije drugih. O tome postoje brojni dokazi od kojih zemo, da bi se uvjerili u to, spomenuti samo dva:

 

Kada su muslimanski borci stigli na Bedr, Bozji poslanik je odabrao mjesto gdje ze se utaboriti. Habab b. Munzir ga je upitao: »Bozji poslanice, jesi li to mjesto odabrao po Allahovoj odredbi, ili ti drziz da je tu najbolje? Ako je po Allahovoj odredbi, mi se pokoravamo, a ako je to po tvom nahodjenju, ja imam bolji predlog«. Muhammed a. s. mu tada rece: »Nije to po Allahovoj odredbi, nego je to moje uvjerenje, zato iznesi svoj predlog«. Habab b. Munzir tada predlozi da se utabore pored vode, da sve ostale bunareve zatrpaju, tako da ze muzrike zedj prisiliti na povlacenje. Pozto ga je sasluzao, Muhammed a.s. rece: »U pravu je Habab b. Munzir, premjestite se pored vode.«(10) )

H. Aiza veli da je Bozji poslanik jednog dana cuo nekakve glasove i upitao je: »Kakvi su ono glasovi?« Ona mu je odgovorila da su to glasovi ljudi koji oprazuju plodove, a Muhammed a. s. joj rece: »Bolje bi bilo da ih ne oprazuju dok plod ne sazrije«. Pozto su saznali za mizljenje Bozjeg poslanika, ljudi su prestali sa oprazivanjem i rod je bio veoma slab. Kasnije su u tome upoznali Poslanika, a on im je rekao: »Ako vam nezto kazem u stvarima koje se ticu ovosvjetskih poslova vi se drzite svoje prakse i iskustva, a ako vam nezto kazem iz oblasti vjere, vi to prihvatite.«)

U drugoj verziji istog hadisa stoji i ovo: »Sto se tice ovosvjetskih poslova vi ste upuzeniji od mene, i od mene ih bolje poznajete.«

Medjutim, da li je Muhammed o stvarima koje se ticu zerijatskih propisa donosio sud na osnovu sopstvenog idztihada, ili je sve u pogledu zeriatskih propisa govorio po nadahnuzu, sporno je medju islamskim ucenjacima.

 

Neki hanefijski ucenjaci smatraju da je Muhammed a. s. neka pitanja, cija rjezenja nije dobio objavom, mogao da rijezi na osnovu idztihada, nakon zto jedan odredjeni period saceka na objavu. Oni ovakav idztihad smatraju takode objavom i to tajnom, iz razloga zto on kao poslanik u rjezavanju zeriatskih pitanja i problema ne moze pogrijeziti. Vezina ucenjaka usuli-fikha pak drzi, da je on pitanja koja se ticu zeriata mogao rjezavati idztihadom i nije uopzte morao cekati na objavu. Ez’arije i mu-tezile kategoricki stoje na stanoviztu da Muhammedu a. s. nije bio dozvoljen idztihad u pitanjima zeriata. Po njihovom mizljenju, on se jedino mogao sluziti idztihadom kada se radi o vojnoj strategiji i ni u cemu drugom.(11))

 

zini mi se da je na ovo pitanje najbolji odgovor dao Ebu Kutejbe. Po njemu, Hadis ili Sunnet Bozjeg poslanika mozemo podijeliti na tri vrste:

 

1. Sunnet koji je Muhammed a. s., preko meleka Dzibrila ili na neki drugi nacin, objavljen, i tu je iskljucena moguznost idztihada. Kao zto su npr. slijedezi hadisi:

 

»zena se ne moze vjencati za covjeka za kojim je njena tetka«.

 

»Zabranjeno je vjencati sestru po mlijeku isto kao zto je zabranjeno vjencati rodjenu sestru«.

 

2. Sunnet koji je nastao kao rezultat idztihada Bozjeg poslanika. Naime, Sveviznji je Allah dz. z. dozvolio svome poslaniku da neka pitanja, u datim okolnostima, moze sam rijeziti. I takvo rjezenje je punovazno ukoliko nije uslijedila objava koja je to drugacije formulisala. Kod ovakvih rjezenja Muhammed a. s. je mogao dati izvjesne povlastice kome je zelio. Tako je On muzkarcima zabranio nozenje svile, a dozvolio Abdurrahmanu b. Avfu. Isto tako, zabranio je hidzru poslije osvojenja Meke, nakon cega mu je dozao amidza Abbas, da ga zamoli da dozvoli seobu bratu Medzazija b. Mesuda i sl.

 

Muhammedovi a. s. savremenici su znali da razlikuju hadise koje je primio objavom od onih koji su nastali kao rezultat idztihada. Zato su trazili povlastice u njegovim rjezenjima, dok to nisu cinili, u stvarima koje su formulisane objavom.

Obje vrste hadisa muslimani su duzni da slijede i da ih se pridrzavaju, a to je u duhu kur’anskog ajeta: »Ono zto vam da Poslanik prihvatite, a ono zto vam zabrani klonite se toga.«

3. Sunnet koji se odnosi na Muhammedov a. s. privatni zivot. Tu spadaju hadisi koji se odnose na njegov nacin oblacenja, nozenje ztapa i si. Ukoliko budemo primjenjivali ove hadise, imazemo za to nagradu, a ukoliko ne budemo, nezemo biti grijezni.(13))
Biljeike:

 

1. Imami Malik u Muvettau
2. Imami Safija u djelu Er-risala, na str. 78.3. Vidi Ibn Kesirov Tefsir, komentar 34. ajeta sure El-Ahzab
4. Ebu Davud u Sunenu
5. Isto
6. Mehmed ef. Handziz: Uvod u tefsirsku i hadisku nauku, str. 71.

7. Buharija u Sahihu
8.  Kadi zjad u djelu Ez-zifa – vidi djelo Es-sunneh va mekanetuha fi tezril-islami, na str. 54, Dr Mustafa Es-Sibai.

9. Imami zafija u djelu Er-risale, na str. 93.
10. Ebul-Hasan En-Nedevi u djelu Essiretun-nebevijje, str. 171
11. Ahmed b. Hanbel u Musnedu, svezak 6, str. 123.
12. Sejh Muhamed el Hudari: Usulul-Fikh, str. 370.
13. Vidi djelo Tevilul-muhtelefll – hadisi, od Ibn Kutejbe, na str. 196

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s